Poslednji

Zatvaram krug prica i osvrta u i o prostoru. 

Po meni je neizostavno da pritom pomenem MOST. Cudo jedno koje u osnovi simbolizuje premoscavanje i spajanje i o kome je pisalo mnogo ucenijih glava. No meni je puno interesantnija prica o mostu u ravnici. Mostu koji se idize iznad nekog puta. Idealan primer za resavanje nekih zivotnih problema. Kako je u celoj onoj ravnini tesko izdici se iznad problema, ali kako se na takav nacin uspesno esavaju nesuglasice i problemi. Ko to uspe svak mu cast. Probacu da se neprimetno prebacim i zadjem u njegov svet i razaotkrijem i spoznam pravu istinu o njemu i meni. Jos uvek ne zelim da spominjem njegovo ime da se nebi trgnuo i ponovo pobegao u neki drugi prostor u neko drugo vreme, a kako su stvari dosad izsle imao je dosta i srece i vere u to sto radi. Zelim da verujem da je i on presao preko ovog mosta i da je za sobom ostavio neki trag.         

  MOKADAS i njegov identitet.
Tragajuci po svetu raja (C:) pakla (D:) i cistilista(E:) pronasao sam korene njegovog postojanja. Po formi i obliku rekao bih da je to samo jedna desetina njegovog zivota. Koliko sam dugo gledao u nj pocele su da se javljaju slike o davnim dogadjajima i pricama. Pricama o sreci i merilima srece (kako je ta zelja za srecom prva stvar koje o kojoj covek razmisla i jako je prizeljkuje), o vrmenu, o veri o coveku, zeni, o prostoru. Jeste da ja pisem o tim pricama ali su price njegove. Ja ga stvorio o a on se uvukao u moj zivot. Evo i sad se moj identitet gubi-zapravo preplice sa njegovim. Ko je on a ko ja i ko zivi koji zivot i ko o kome prica. Vise ni sam neznam. Znam samo da se na slici postojanja jasno vidi trenutak razilazenja i da je on vrlo blizu.
Mislim da je najbolje za nas oboje da se razidjemo i otisnemo svako u svoj svet. Zavrsicu sa njim jednom za svagda, samo da smislim nacin.

Sveobuhvatno razmisljanje o trenutku kada cu staviti i poslednju tacku na tekst pocinje od trenutka kad sam u web brovseru otkucao www.blog.rs registrovao se i poceo svoj prvi blog. Sada se vec i nesecam kako je i izgledao, verovatno trapavo, neke nepovezani misli pozdrava, predstavljanja ili tome slicno. Toliko je reci i slika dosad bilo da sam izgubio i pojam o prvim sekundama i recima i prvim treptajima ovog kursora na praznoj i beloj pozadini. Zar je moguce da je postojao prvi blog. Hu . Kada sam dovde dogurao predpostavljam da postoji prvi. E u tim prvim recima lezi pocetak kraja jednog pisanija po netu. Evo kraja. 

 Cvrsto sam resio jos samo dva bloga i ni rec vise.